Два царства : роман

212 БРАНИМИР ЋОСИЋ

годинама и искуством, беше ублажила у неколико његове сувише оштре и јаке црте. Вративши се у трпезарију пошто се беше колико толико смирила Радмила затече необично живу препирку. Јер је Његово Преосвештенство волело и после вечере, и после „иже херувими' (песма је била једина слабост владичине крепосне старости, јер он. нити је пио, нити пушио). Његово Преосвештенство је волело, велим, да и тада проповеда и да брани „нашу јадну мајчицу, Православну Цркву.“ Срба, који беше раније ушао, учествоваше у препирци како изгледа доста ватрено (то се могло видети по његовом светлом погледу). Када Радмила уђе он заћута и до краја вечери не проговори више ни речи: није скидао очију са ње, изгубљен у сањаријама.

— Вера није, — говорио је владика Л. својим меким и топлим гласом, — ни у ком случају нешто што се може научити или чега се може домоћи напором саме наше интелигенције. Научити се може један језик, аритметика, или што друго. За веру није потребна само радозналост па да се доспе до ње. Почетак вере лежи у потреби, затим када потпуно дође, то је једно извесно духовно стање, човек не може да га објасни. Објашњења се дају, али никад не обухватају суштину ствари, већ само известан број манифестација. Чињеница стоји да сви ми, мање или више, овог или оног часа у нашем животу, осетимо потребу тога великог осећања. — Ту потребу осете чак и злочинци. — примети бојажљиво Василије.

— Да, ето Остоје, — владика се журно прекрсти, — Свевишњи нека му буде судија! Зар ви

у свој тој грози нисте осетили оно божанско, оно бескрајно» Видите, човек без срца, стоструки убица, пљачкаш, паликућа, и у једном часу се запита: има ли Бога> Ако га има, ја сам спасен. Оставите на страну нелогичност таквог суда. Увек остаје у једној мисли нечег необјашњеног. Узмимо