Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 248

само ту чињеницу; треба му једна мрвица вере и он пљачка, чини највећи злочин који се да зами-

слити — та шта је њега брига за злочин, њему треба ослонац! — и када у једном тренутку посумња и „опроба“, н када се та проба сврши не-

срећно, када се све сруши: „Остоја, ти си готов!“ Зашто „готов » Он не зна, „тако“, он не може више да живи у празном, нема коме да „пркоси“, не може више ни да убије.

— Ви сте све то улепшали, Ваше Преосвештенство — одговори Карамарковић смешећи се. — Тако представљено, то изгледа необично, велико, један страсан душевни покрет. Али, видите, ја не верујем много у те мотиве. Замислите, један човек огрезао у крв, окорео злочинац кога су три пута хватали и осуђивали на смрт и који је три пута убијао чуваре и бежао у гору, да би се вратио своме крвавоме занату... Не, не, после свега тога један такав „узвишен“ покрет душе... ја то не могу да замислим.

— Па да није такав разбојник, да није таква „проклета душа“, он никада не би учинио тако што. Један човек мање нагрижен злом не би осетио толику чежњу за вером, нити би на њега толико утицало, када је не би нашао. Искрено говорећи, како би је и могао наћи тим пакленим путем! Уосталом, о путу није реч. Реч је просто о ватри која је горела у њему, о тој потреби да иде даље, да докучи више. ~

— Збиља, има нечега необјашњивог у том Остојином поступку, — призна Карамарковић. — По мени, то је учињено у часу моралне депресије. Гоњен са свих страна, без хране. без заклона, напуштен од свију, помислио: боље свршити.

— То одлично долази у прилог мог објашњења: остављен,-како кажете, од свих, од свега, сам под небом, гоњен као побеснео вук, он прибегава, сасвим човечански, последњем спасу: тражи савез и ослонац у Богу. Када и ту пропадне, он је „готов“, сам, овог пута потлуно сам. Ја идем и

16“