Два царства : роман

Х

244 БРАНИМИР ЋОСИЋ

даље: сви ми, овакви или онакви, носимо у себи ту вечиту наду, ту необјашњиву наду да ћемо једног дана стићи до извора истине. Сама та жеља, сам тај покрет, то је оно најглавније. Имате људи, који одједном и без икаквог видљивог разлога „ударе у натраг“ како се то каже. Некада је било пуно тих примера, јер није постојао лажан стид и страх од друштва. Имали сте цареве и краљеве, који су се одједном одрицали свега и тражили умирење душе у тишини каквог манастира. Имали сте обесне људе који су се „одједном“ (то се тако каже, а то није тачно, оно божанско увек ради у нама!) који су се, велим, претварали у тихе и смирене људе после каквог убиства, катастрофе, пожара.

— "Оће то од пожара... уплаши се човек. примети одједном Никодим својим громким гласом.

Владика се намршти. Настаде за часак неподношљиво ћутање. Најзад се владика осмехну, и тихо, обраћајући се још увек Карамарковићу:

— Ви знате оно: од тебе пропасти Израиљу

Разговор поново оживе. Примећавало се само да је Карамарковић био некако пакосно расположен. — И можете да тврдите, — говорио је он узбуђено, — да сваки, али сваки, после једног дела које је противно такозваном моралу, или правди, или је просто нечовечно, да после сваког таквог чина човек неминовно мора да буде доведен до тога да једнога дана осети „грижу савести >

— У овом или оном облику, јаче или слабије, са видљивим последицама или не, али свакако. То зависи од васпитања, навика, природе духа, али је неминовно. Ниједна рђава мисао не остаје без по-

следица, као што не остаје без последица ни

добра.

— Да ли би ми дозволили, Ваше Преосвештенство, једно питањег Ми овде говоримо између себе, мало више слободе..,