Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 245

— Говорите само.

— Чему служи црква ако је све то тако „неминовно“, када „грижа савести“ и сама долази>

— Да спречава, ако може, дела која изазивају грижу савести. Ако не успе у томе, да се нађе у оним очајним часовима када грижа савести и оно „неминовно“ дође.

Карамарковић се одједном окрете према сликару М., који је у крају седео замишљен.

— А шта ви мислите о свему овомег — Карамарковићев глас беше некако радосно-подсмешљив, као да је знао унапред одговор.

— Ја — сликар М. извади своју вечиту лулу из уста, лагано погледа све редом и онда, мирно: — Ништа.

Владика са смешком прими ову шалу, па после малог ћутања додаде:

— Јесте ли гледали кадгод небо и мислили о простору Почињали од себе, па гледали поља око себе, па замислили величину земље, па са ње прешли на месец, на звезде, помислили да су поједине исто тако велике и веће, троструко, стоструко него наша земља, да затим има звезда које имају своја сазвежђа, да иза тих сазвежђа има других» Јесте ли икад, стојећи тако, осетили једну врсту страве од тог бескрајног пространства које ни ваш мозак, ни ваше срце не могу да замисле ни обухвате» Плаветнило, дубина, простор, и тај простор иде без краја и конца! Или замислите тада да се све негде ипак мора свршавати. Замислите тако неки васељенски северни пол. Али у истом часу питање: али сви ти светови, сазвежђа, ако се и свршавају негде, морају бити у нечему, окружени нечим. А то нештог Ту је крај. Човек не иде даље, не може да иде даље. Он је сможден, престрављен. Међутим, долази једна нова мисао: и сви ти светови, сва та сазвежђа, без краја и конца, живе. Прелазе своје стазе, путање, укрштавају се, мимоилазе, једни друге осветљују, греју, дају и враћају услуге — и све то тачно, прецизно, без погрешке. Читав један сноп закона управља свим тим