Два царства : роман

946 БРАНИМИР ЋОСИЋ

безбројем. А ти закони2 Ко је све то уредио тако2 Каког Велим вам, ту мозак стаје. — Владика Л. се задржа тренутак. Затим, још блажим гласом: — Ја бих сваком охолом, и сувише самопоузданом човеку у своје ја, показао на часак тај величанствени призор. ИМ рекао бих му заједно са Марком Аурелијем (ви се можда чудите што цитирам једног римског цара, када бих се могао помоћи каквим црквеним оцем), рекао бих му: Представљај себи без престанка вечност времена и бесконачност материје; свако тело у односу према овом није ништа друго до једно зрно проса и његово трајање у односу према времену није ништа друго до један обрт бургије. — Он се полако диже од стола. — Ја нећу да завршим овај наш разговор, ми ћемо га наставити... једнога дана. Уосталом, ја се не бојим за вас. Више ме је страх на пример за господина М,. Они који се боре против некога много су ближе овоме него они што га безвољно следују: борити се, значи бити очи у очи, не моћи се избећи. Лаку ноћ госпођо, лаку ноћ господо. — Он учини један лак знак крста у ваздуху, благосиљајући и полако изађе. Пајсије га отпрати до његове ћелије.

— Видиш, Пајсије, — проговори наједном владика Л. — звезде, звезде над нама и морални закон у нама... — Он не заврши мисао већ се пре-

крсти. Место одговора, Пајсије, савијених леђа, 60јажљиво примети: р — Пажљиво, ваше преосвештенство.. обасамак. Оставши најзад сами, остали наставише „вечеру“. На столу се појави ново вино и хладно прасеће печење. Радмила се диже да не би сметала. Мало после њеног одласка, Срба се такође извини:

— Ја морам сутра рано, опростите.

__ Само иди, можемо и без тебе.