Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 247

Врата су била незакључана; соба осветљена месечином; Радмила је седела на кревету, лица загњуреног у јастуке. Када чу да неко улази у собу, она се нагло исправи. Срба седе крај ње.

— Зашто си се одједном онерасположила >

— Страх ме је...

— Али чега, лудо моја»

— Је ли добро ово што радимог Не, чекај, за тебе бих и у пакао, то је готово, то је решено, ја без тебе не могу. — Она заћута за часак. — Тако се чудно осећам, тако ми је необично на срцу! Она устаде и поче узбуђено шетати преко собе. Затим се задржа пред њим, узе му главу у руке, и дуго га гледаше у очи, без речи.

Он је узе и посади крај себе. Она му наслони главу на раме. На поду је месечина оцртавала решетке прозора. Неко време прође у тишини. Она се наједном прену:

_— Доста, иди, може неко наићи. — Она оде до стола и узе један замотуљак: — Ако ти недостане новца, овде има нешто накита, продај га, он је мој.

Али Срба не прими ту понуду. Он је био срећан и уверен у успех и без тога. Полако и на врховима прстију он се врати у своју собу. За њега је тек почињала велика авантура. До тог тренутка он се борио прво са собом, затим са Радмилом; међутим, сада је пред њим стајао цео свет. Али он не осећаше страх. У соби затече сликара М. пред његовим ногарима. Радио је на једном великом картону, узмичући. жмирећи, правећи велике покрете. Био је само у кошуљи, засуканих рукава. Крај ногара био је привучен сто, на столу је горело бар десетак свећица покупљених из црквене кутије. Срба приђе. Скица је већ била готова: на бескрајној пољани голој и тамној, дрво до пола изгорело и без лишћа; изнад, облачно небо, местимично осветљено; мало даље од дрвета једна локва воде. Срби би чудно.

— Шта вам је то2 Шта представља»