Два царства : роман

248 БРАНИМИР ЋОСИЋ

— Дрво! — Сликар М. окрете Срби своје пуно и озбиљно лице. — Зар није јасног

— Јесте. Али шта то значи2

Сликар М. се сасвим наљути:

— Шта значи, шта значи! Шта једно дрво може друго да значи него дрво!

— Па то онда нема никакве идеје, та ваша слика. То вам је пејсаж.

— Идеја... А кућа» А камен» А вода2 Зари то нема „идеје“ зато што кућа значи кућу, камен камен, вода воду

=— Али то је слика!

— А зар слика нема право да буде само слика 2

— Не љутите се М. У место што се кидате, могли би да ми објасните. Какав сиже решавате2

— Сиже,. — М. слеже раменима, жустро приђе картону, изману руком, направи два-три круга изнад (као птица која бира грану на коју ће да се спусти) и онда учини угљеном једну једва приметну црту. Али небо као да у истом часу постаде теже и мрачније. — Ја не решавам никакав сиже већ сликам. Сва је ствар у односу материје, у равнотежи боја. Ритам слике... — он се прекиде: — Али ви то не разумете. Боље би било да легнете. Лаку ноћ. |

ХИМ

Ноћ проткана дремежом и сликама из скоре прошлости, полусном и полујавом, заглушујућим тандркањем гвожђарије и дубоким тишинама за време заустављања воза, брзо је одмицала. Када се Срба тргао осетивши хладноћу, прозори на купеу беху превучени лаким плаветнилом иако се предео још није разазнавао. Гасна светиљка се полако гасила. На супротном седишту лежао је један човек (кога Срба не беше приметио када је ушао) и спавао отворених уста, изувен. Једна мршава жена држала му је главу на крилу, дремајући и сама. Када се Срба диже са места она за часак