Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 949

отвори очи и сањиво се осмехну на њега. Путника који су синоћ ушли са њим у воз није било. Он изађе у ходник и запали цигару.

Воз је јурио кроз долину затворену удаљеним бреговима који су постајали све јаснији. Месец који је доскора био пун, претварао се полако у мали облачак. Жута поља већ зрелог жита, пресечена овде-онде групом дрвећа или усахнулим потоком, бежала су у страну заједно са телеграфским бандерама. Сваки пут када би воз пројурио крај какве карауле са својим великим црним бројевима и затвореним капцима, или изнад каквог малог гвозденог моста, тресак и прасак точкова се удвостручавао. Долина се сужавала. Небо почело да се осипа дотле невидљивим руменим таласима. Ту и тамо, између модрих шљивака, указивале су се раштркане сеоске куће, тихе, непомичне. Чинило се да воз јури у сусрет јутру, јер у колико је даље летео према југу, светлост је бивала све потпунија и јача. да се најзад по белој површини пута укажу гломазна воловска кола, група жена које полазе на рад, или стадо оваца или говеда, умањени због даљине. Све то, обвијено у лаку зеленкасту измаглицу и оивичено планинама које се наслањају на румено небо.

Срба погледа у часовник. Било је још увек и сувише рано. Он извади из унутарњег џепа свога капута један коверат и из њега један пасош, затим други. Он је дуго гледао црвене корице тих малих књижица које су имале да му осигурају срећу. Он најзад отвори један од њих: испод печата и мастила гледала га је Радмила. То је била она, са њеним великим и као зачуђеним очима, са њеним као недовршеним и срамежљивим осмехом.

Срба у Београду беше свршио све онако како се надао. Још првог дана се ослободио повереног му посла у Министарству. Место три дана, како је рачунао, он за два дана беше извадио пасоше (овај за Радмилу благодарећи пуномоћју које је