Два царства : роман

250 . БРАНИМИР ЋОСИЋ

дрско употребио и везама Цокићевим), набавио новац, чак стигао да, у једном часу лудости, направи излет до села Б. које је пролетос видео под водом заједно са Радмилом. Једва га је познао. На пустом друму узалуд је тражио брескву чију је процветалу крошњу спазио онога дана где вири из воде: све је било пусто, посуто дебелом прашином ижегом. Мако се враћао два дана раније, иако беше те ктри дана протекло откако беше на. пустио манастир, Срба је само са муком савлађивао нестрпљење. Јер он, у извесним часовима, као да се осећаше уморним; у другим он мишљаше о свему другом само не о ономе о чему је требао мислити. Он беше необично узнемирен том чињеницом и жураше се да што пре стигне.

Пред подне стиже на станицу где је требао да промени воз. Када се нађе у вагону мале локалне железнице, која се хукћући вијугала падинама брда, када најзад у даљини спази познате ивице планинске, варошицу замагљену јаром поподневног сунца, он осети необичну тронутост: било му је као да се, после многих година, враћа у родни крај. Он је био толико узбуђен, да последњи део пута престоја у ходнику.

Дошавши у “во он још на првом кораку набаса на манастирска кола. Он се уплаши да се у варошици не налази неко кога не би волео да види у том часу, али на његову срећу он наиђе само на Никодима, који беше испратио владику. Никодим је био мрачан и неразговоран: владика не беше много задовољан његовим вођењем економије. Та околност даде Срби могућности да се среди. Проговорише једва неколико речи о радовима који се приближују крају.

— Верујте ми, — изјави неочекивано Никодим, — чим се сврши са том оправком, а и то ће бити за коју недељу, одмах вам тражим за настојатеља у каквом малом старосрбијанском манастиру. Имам пријатеља, удесићу. Бар човек остане