Два царства : роман

"ДВА ЦАРСТВА 251

сам и нико му не завирује пошто је продао манастирска дрва или жито. |

У манастир стигоше сваки у својим мислима. Можда би било боље да сам је сачекао у Београду, — мислио је Срба, — него што сам се вратио овамо. Али, можда она сама не би имала храбрости... Пре него што се кола добро зауставише он искочи и појури да нађе Радмилу.

Седела је у својој соби, 'крај прозора. Када га спази, она пребледе н скочи. Он хтеде нешто рећи, али она нагло покри рукама лице и, пре него што се он могао снаћи, она претрча преко собе и изјури у ходник. Он чу како се по цигленом поду удаљавају њени ужурбани кораци; он чу како зазвечаше стаклена врата која она залупи за собом.

Још је стајао сав изгубљен, руку спуштених низа се, не разумевајући шта се то догађа, не хотећи изгледа да разуме, када се врата што воде у Карамарковићеву собу широм отворише и на њима се указа Карамарковић. |

— А, то си ти.

— То сам ја. — одговори некако дурновито Срба. Њему се учини Карамарковић тога часа необично одвратан и он помисли: и тај ми се човек првих дана допадао са том кречном маском на лицу.

Два су се човека нетремице гледала, Срба мало нервозан, други једва приметно осмехнут. Он је ослушкивао! — помисли Срба, али се одмах сети да између њега и Радмиле није пала ни једна реч; то му за часак даде мало злог задовољства. Али га је непокретност Карамарковићева једила. Он се залете:

— Свршио сам посао раније, шта се толико чудите!

— Па ја се не чудим.

— Што ме онда тако гледате2

— Ја те, брате, не гледам. Тражим Радмилу.

— Ја не знам где је.

— Па ја те и не питам где је.