Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 15

ном смислу речи није било, догађаја који би се састојао од извесних обостраних покрет и чињеница; али је зато постојало нешто друго, један душевни, један неухватљиви, неопипљиви догађај, догађај који се састојао од предосећања, од атмосфере, од једног невидљивог струјања симпатије која се тако неки пуг неочекивано појави при првом сусрету два бића.

Био је некако нароччто раздражен и тужан. Долазећи на жур код г-це Јовановић, Срба срете на улици г-цу С=“. Она прође крај њега као поред каквог странца: нити га је погледала, нити га је хтела спазити. Он проведе скоро читав час крај г-це Јелене Б. (необично срећне због ове пажње) слушајући њено свирање и презрћући јој ноте, мислећи при том без престанка због чегл он то осећа незадовољство, шта му то недостаје, када се у ствари његов живот ништа није изменио. У то му приђе домаћица и нагнувши му се сасвим до уха:

— Ходите часом. Имам нешто да вас замолим. Он устаде. Пре него што изађог:е из клавирске собе, г-ца Јовановић му беше објаскила о чему се ради.

— О, врло радо, — смешио се Срба, — није потребно да ме толико молите.

— Знам, знам, — весело је чаврљала г-ца Јовановић, — ви сте увек велики каваљер... шп фуре раттај!... али дићи вас, управо отети вас из друштва мале Јелене Ђ., која је тако слатха... с'е5ђ 1115 фие стаеи — она прекиде, али њен глас беше некгко враголаст и као значајан. — Што се тиче моје јадне рођаке, њој је изгледа страшио досадн!)... Ја раџуте... учините ми ту услугу.

Мора бити да је рођака стара п ружна «ао Баво, када ме толико моли, — помисли Срба улазећи у малу собу крај салона где га |; водила 1омаћица и спремајући се на пола часа „жртвовања“. Али место старе и ружне рођаке, он ):иде у крају, повучену и ћутљиву, једну младу жену, чији се