Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 261

— Ти си ме... преварила>

Он није питао: Ти волиш другогр — он је питао: Ти си ме преварила» Али Радмила не осети ту разлику.

— И горе... — прошапта она,— горе још! Ја ћу ти рећи све, само ме слушај! — завика она када је Карамарковић одгурну од себе.

=— Кадаг Гдер

Она скочи (ударена тим речима право у лице) и заклони рукама образе који су пламтели.

— То.. то није истина! — викну она најзад. — Ти ниси разумео, ти ниси схватио! Господе, ја ћу умрети!

— Па шта онда, шта онда» — узвикну Карамарковић сасвим на крају.

— Ја ти говорим, ти ме не слушаш. Ево, ја не могу сама, ја се бојим за себе, ја сам на ивици. Не одбијај ме, Мишко мој, ја само тебе волим, ја сам само тебе волела, ја ћу само тебе волети! Ако ме оставиш самој себи ја не знам шта ћу учинити, ја ћу... можда згрешити, можда се убити.

Карамарковић беше побледео. Он је узалуд покушавао да се надвлада. Све јасније он је видео истину и то лагано откривање, кроз те захуктане Радмилине речи, причињавале су му необичан бол. Она ме воли, — понављао је он, — а ја сам хтео... Он није завршавао, он се предавао сав томе часу и кроз муку коју је осећао, наилазаше негде далеко једно ненадно задовољство, још увек потискивано стидом. Е — Јер шта ће ми живот, — настављала је Радмила као у грозници, — без твоје заштите, када ћу га упропастити2 Ја не владам собом, ја се пуштам у грешне мисли. Ах, мој Мишо, ти ми нећеш веровати, али ја ћу ти рећи, јер ја се не бојим, ти си добар, ти ћеш ми опростити, ја сам била тако далеко да сам те хтела напустити. — Она застаде, као престрављена од своје искрености, па одмах, обгрливши поново Карамарковићева колена, она завапи: — Суди ме, суди ме, али ме не терај од себе !