Два царства : роман

268 БРАНИМИР ЋОСИЋ

проговорише ни речи. Али и он и она осетише да је самим тим додиром сада све речено; и остадоше тако дуго, непомични.

Још увек више узбуђен него срећан Карамарковић изађе, пред само подне, у манастирско двориште. Велика црква Св. Краља блистала се својим оквашеним плавкастим мрамором и крвавим редовима опеке, тамним сребром свога новог оловног крова. Рад беше скоро завршен. Још овде или онде било је остатака материала или допола разваљених скела. Карамарковића необично дирну тога дана та чедност обновљене цркве, та љупКост њених линија, једноставност и у исти мах богатство њених кубета. И тај цвет од камена, раскошан и распеван, био је донекле његово дело! Шта гони људе ка лепом или побожном> Та црква била је доскора у рушевинама, распуклих зидова, вода је протицала кроз превоје крова, а сада, она стоји крепка, поносна, непобедива. То је ипак мисао, то је ипак идеја која Ју је уздигла. Има ли Бога» — упита се наједном Карамарковић, И онда, нагло понесен једном необјашњивом чежњом, он уђе у цркву.

Унутра беше скоро све завршено. Мирисала је свежа боја и малтер. Мраморни под оивичен црвеним каменом, одисао је чистоћом, Тешки полијелеји од кованог гвожђа чекали су свеће, У своме _Вечитом реду, зидовима су ступали краљеви, ктитори, епископи, свеци, анђели. Карамарковић као да први пут виде све те фреске које су покривале зидове од пода до таванице; и као да први пут са тих зидова допре до њега живот, живот притајен и необјашњив, али живот; живот боја и озбиљних, тешких погледа, руку подигнутих у благослов, жена што иду на воду, краљева мисирских што се клањају детету у јаслима, војника што под кацигама корачају на Голготу, необјашњивих поворки људи у крутим стихарима прекривених огромним црним крстовима; живот рибара на узбурканом језеру, свештеника у чудним капама што под