Два царства : роман

270 БРАНИМИР ЋОСИЋ

Срба оћута.

— И да ли си ти сада сигуран да је то што осећаш у истину права љубав» Слушај Србо, треба прво да испиташ себе, да добро испиташ какве је врсте тај осећај...

— Шта имам да испитујем! И откуда могу да испитујем! — Срба се придиже на кревету: — И заштог

— Па зато што често пута, када смо одбијени или остављени, ми уображавамо да нам је бол и несрећа проузрокована незадовољеном љубављу и да патимо због јачине нашег љубавног осећања, док је у питању само наше самољубље и наша понижена гордост.

— Ја волим, ја во-лим! Шта ту има посла таштина, гордост и шта ти ја све знам!

— Али да ли у истину волиш» — упорно наваљиваше Василије, — хтети, то је већ више него половина душевног покрета потребног да неког или нешто заволимо. Можда ћеш се зачудити да имам тако неповољно мишљење, али ето, ја не верујем много у самониклу љубав, у „гром из ведра неба“, у љубав — страст. Ми смо сувише цивилизовани, сувише укроћени, сувише „трезвени грађани“. Ја нећу да идем дотле да уверавам да љубав — страст не постоји. Постоји она, али она је реткост. Није љубав — страст она ради које се одмах убија, и убиство никако не значи да смо способни и свој живот да приложимо. Убија се из напраситости, животињске жеље за поседовањем; зато најзад, што је тако најлакше отрести се супарника. Али баш по томе се види да ту није у питању права страст, јер ти тако не мислиш на особу коју волиш, ти се не питаш: а она2

Срба се наједном насмеја:

— Да те то она није замолила да ме отправиш, када тако са ватром говориш»2

Василије се сав зарумене, али не одговори. Он после краћег ћутања настави:

— Мдем даље. Сви ми, мање-више, дубоко у себи носимо једну бескрајну жељу да волимо стра-