Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 2710

да бира. Један јој је био сва њена прошлост, други јој је био нова земља, нудећи један живот који она није познавала, али који је слутила, можда желела. Зашто је остала да гладује у старој и разрушеној земљи, а одбила да буде сита у новој» Ја не знам, ти не знаш, нико никад неће знати, сем ње. Зашто је изабрала дух, а напустила телог Је ли то од велике љубави која све прегара, је ли то од велике вере, је ли то од кајања»

Срба наједном скочи са кревета и, шчепавши Василија за мишице, он упита журно, нестрпљивим гласом, као човек који је ненадно пронашао излаз:

— Је ли, Василије, а када бих нешто постао богаљ... Шта мислиш, да ли би ме онда заволела

— Каког — збуни се Василије.

— Тако, лепо, да сломијем ноге, да повредим кичму» — и онда, не чекајући одговор: — Дај ми кључ, пусти ме, хоћу да идем.

Василије се прибра и скочи према вратима:

= Нећеш, немаш шта да радиш напољу!

— Пусти ме.

Василије остаде прислоњен уз врата.

— Пусти ме. јер ћу да пуцам, — запрети наједном Срба вадећи револвер.

— Шта би тиме постигаог

Постојаше тако тренутак, очи у очи, Василије леђима ослоњен о врата, Срба дижући револвер. Наједном Срба дође себи, одбаци са гађењем револвер од себе и притрча Василију.

— Опрости ми... ја сам луд, ја не знам за себе... а шта могу да радим»

— Приклони се.

= Не могу, Василије, не могу, ту пече, ту боли !

— Знам, — осмехну се Василије, — таштина... гордост...

— А срећаг — запита некако нарочито Срба.

— Она је пред тобом, ти си млад, наћићеш је.

18