Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 981

одлуку. Он се сматрао због тога површним и ниским, што му није сметало да са необично лаким срцем мисли да је тиме избегнута једна велика несрећа, која га је вребала у будућности. Јер он, нако не признаваше то пред собом, непрестано питаше себе: волим ли, говорим ли искрено, чиним ли то по потреби срца» И прави узрок његовог садашњег немира беше можда само то откриће да се нешто „срећно“ свршило. Ја нећу да идем толико далеко у овом објашњењу. Ја сам пре склон да верујем да је Срба волео, чак да је то била његова прва озбиљна љубав. Ми знамо какве су те прве љубави: оне су поетичније, али нису створене да пркосе времену и препрекама. Прошавши, оне остављају дубоку меланхолију, неки пут за цео живот, али та меланхолија не мучи, не пече, не крвави; она постане временом наш најпријатнији доживљај, најбољи део нас самих; и скоро да тада, у тим часовима, благосиљамо судбину која је спречила да се та љубав не оствари. Тек касније долази она друга љубав, пуна олуја, тамна, неразумљива, која не види ништа, не разуме ништа, не опрашта ништа.

После прве буре, 'Срба се полако стишавао. Али у исти мах почињала је друга, изазвана првом. Јер тај љубавни бродолом, тај ненадни завршетак једног грозничавог сна, није било оно најглавније што се одигравало у Срби: једном начисто да може преживети ту катастрофу, он одједном поче да увиђа да се налази пред једним великим преокретом у своме животу; он је увиђао потпуно јасно да му је потребна општа „ревизија“ свега, рашчишћавање целог његовог моралног живота. У ствари, тај догађај, Радмилино решење, беше нагло завршило његов мутни младићски живот; он је постајао човек.

Како ући у тај нејасни и ускомешани процес који се одигравао у Срби тога вечера, неразумљив и њему самом» Све што се могло видети то беше та изгубљена шетња крај цркве, по пустом мана-