Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 9288

послана са неба: за такав живот он је награђен; сви задати болови враћени су Радмилиним опредељењем. То се тако морало догодити — помисли он. И одмах, осети топлоту по целом бићу. — Значи, ја сам сада начисто са својим бившим животом, ја могу сада да почнем онај прави... Срба се зачуди лакоћи која га испуни при помисли да сада има „поново да почне“. Докле почињати»г Он се сети очевих речи: можда до краја живота. Али то га више није плашило, јер имађаше за њега друго значење.

Ш

Била је прошла поноћ када се Срба реши да говори са Карамарковићем. Он изађе полако из старог конака и упути се новом. Цела зграда са те стране беше мрачна. Тишина је била прекидана удаљеним лавежом паса са бачија, на који одгозараху промукло и лено манастирски пси. Срба заобиђе конак и са те стране угледа један осветљен прозор. Био је Карамарковићев. Он узе неколико ситних камичака и баци их у прозор. Затим почека. Срце му је ударало необично јако. После малог чекања он виде једну сенку како прилази и отвара прозор.

— Ко је тог — упита тихо Карамарковић, нагињући се у мрак.

— То сам ја... Срба. Хтео бих да говорим са вама.

— Ја сам те очекивао. — Карамарковић заћута за часак. — Чекај, изаћићу, овако не можемо.

После неколико минута они су већ били под великим орахом, на клупи, не видећи један другом лица. Једва да су им се у мраку оцртавале нејасне прилике. Лишће је треперило под слабим ветром, одајући један туп шум. Ћутање потраја дуго, јер Срба не знађаше одакле да почне.

—- Јесте ли добро напунили револверг упита наједном Карамарковић; није се могло оценити подсмева ли се или пита озбиљно.