Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 285

Карамарковић ћуташе. Он наједном изговори:

— Најгоре је што је цела ствар узела други облик него што треба да има у истини, по чињеницама. Исправити је, доцкан је. — Он помисли у себи: ово је тачно. — Теби никад није пала на ум мисао да сам у целој овој ствари ја једини кривац г Зар ти ниједном није било чудно моје понашање»

— Понеки пут. Било је часова када сам се питао: зашто чини то и тог Или: вна ли он штогод >

— Али никад ниси био начисто знам ли или нег

— А јесте ли зналиг — Срба се нагло наже према Карамарковићу као да му је хтео сагледати лице.

— Знао сам, — одговори Карамарковић лагано. — Знао сам све, видео све. Од првог часа све ми је било јасно.

— Па што сте ћутали! — прасну Срба наједном наљућен. — Шта сте чекали >

— Да побегнете.

"Срба је био толико запрепашћен да не нађе ни једне речи.

— Ти се сада чудиш, — као да се осмехну Карамарковић. — Видиш, ја сам само то чекао па да свршим. — Он поћута, па онда као шеретски: — Можда сам те само зато и узео у службу...

=— Али то је гнусно, то је гадно!

— Знам.

— И онда, ми нисмо морали бежати.

— Не, ја сам био сигуран, ја је добро познајем, она не би могла да лаже, морали сте доћи на бегство раније или доцније.

— Али како сте, како сте могли»

— Не знам, то је било као вртлог, једном у њему, касније нисам могао да се извучем. Малочас ти рекох да сам чекао само да побегнете и да сам те са том идејом узео. То није сасвим тачно. Ја сам се донекле надао да ће се све овако свршити, али нисам веровао, хтео сам да се уверим. Можда и ово објашњење није тачно. Можда сам