Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 287

сан страх. Чини ми се да се све око мене променило. — И када човек помисли зашта се жртвовала! А видиш, прошле зоре сам гледао Остојино стрељање. Био сам овако... на неколико метара, добро гледао. Када сам био здрав и у рату, колико сам лешева видео, али тада нисам разумевао, нисам осећао шта је то смрт. Мислио сам о стотину других ствари, али никад о смрти. Могу да кажем да чак нисам био ни радознао, као да она није ни постојала. Али јуче... То је било као нека очигледна настава. Како се човек брзо уништи! Ништа, једна крвава рупа на челу, срце стаје, удови се коче, кожа жути, очи стакле. И више ништа не може да се промени. До пре једног часа то је био човек, сада није ништа. ИМ тек у томе часу разумедох шта то значи живети, кретати „се, гледати, дисати. Макар и као богаљ, макар и као сиромах! Јер и тако, увек остаје једна нада, увек остаје једна срећа. Живети! Живети! Како је то дивна ствар! Видиш, шта је то погрешити, шта изневерити, шта учинити највећу подлост, када се упореди са смрћу» Јер ма шта урадио, увек остаје пред тобом време да искупиш своју неверу или своју подлост. А када си мртав, ништа, дођу црви и поједу те. И онда, смрт није лепа. Зашто човек не може просто да ишчезне» Зашто мора да покаже то страшно и унакажено лице» Чак и када се умре „са осмехом,“ чак и „лепе смрти , остављају тај израз леда, укочености, пропадања. Али то није о чему сам хтео да ти говорим. Видиш, остајао си још ти, бојао сам се за тебе. Шта ћеш учинити, на шта се решити 2

Срба се диже. Он је осећао да је све речено и да треба ићи.

— Рекао сам вам. Збогом. — Срба се окрену и журно удаљи. Али се са самог прага врати Карамарковићу, који је још увек седео на клупи. — Помислих на оно што сте рекли малочас о животу и о смрти. За вас је то тачно, али за њуг Зар ни-