Два царства : роман

ДВА ПАРСТВА 289

=— Ти си говорио са њим»

— Малочас.

— Хоћеш ли да оседлам коња, можеш га оставити код „Српске круне“, или да пробудим Илију»

— Пешке ћу... пробуди Илију.

Оставши сам, у великом ходнику осветљеном већ првом светлошћу зоре, са својим куфером крај ногу, Срба наједном зажеле да још једном види Радмилу. Сасвим у дну он је назирао врата што воде у њену и Карамарковићеву собу. Он на прстима пређе ходник, гли дошавши до врата, он се надвлада. Мисао му је била узбуђена. Кроз свест су му великом брзином пролетале слике из скоре прошлости. Он се нарочито добро опомињао онога дана на излету: стајала је крај ограде орода, профилом окренута, сунце је падало на узбуркану воду и одсјаји су играли по њеном ободу шешира. Зар је то свег — питао се Срба, ослоњен леђима о зид. Неподношљива сета прелазила је преко њега. На срећу у дну ходника се појави Василије.

Корачали су један за другим, по уској стази, пречицом. Напред је ишао Илија, носећи на рамену куфер, за њим Срба и најзад Василије. Све беше натопљено росом и свежином. Птице су вршљале по шибљу, веверице прескакале са једног врха дрвета на друго, небом су шибали први сунчеви зраци, на местима где је шума постајала ређа указивала се у низини, између кривих храстова, мутна Сребрница. Срба није налазио речи и ћутао је. Јер поред свега, он осећаше тешку и љуту тугу која га је нагризала. Сваки корак односио га је све даље од ње и он је осећао како се полако, једна за другом, кидају нити које су га везивале за тај тихи и повучени манастир. За увек... — мислио је.

Они дођоше до једне чистине са које се указа последњи пут цео манастир, са својим кубетима, крстовима, конацима, безбројним прозорима,

Два царства 19