Два царства : роман

22 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

Срба осети да старац сав дрхти. Нешто ледено и тужно струјаше од професора. Луд је, луд је! — пролете Срби кроз главу, али у истом тренутку учини последњи напор своје воље, он обгрли оца обема рукама (нагнувши се он избеже упорном погледу његовом), попљеска га по рамену, насмеја се једним усиљеним и дрвеним смехом, што професор уочи врло добро, и на крају:

— Ти си, тата, мало узрујан, целе ноћи ниси спавао... и сада ти падају на ум сасвим безначајне и глупе ствари:

Професор се круто изви из Србиног загрљаја и поново приђе прозору. Он наслони чело на окно и остаде тако непомичан, као мало дете које се бури. Један дуг тренутак протече, тежак, празан, глух. Збуњен, Срба није знао где да се дене, ни шта да учини. Али док је он још увек тражио излаз, професор се окрете од прозора и спусти се на диван:

= Седи. Ба ти реч две.

Срба узе столицу и седе преко пута од оца.

— Не, не. Овде, крај мене.

Срба пређе на диван. Пред вратима се зачу лаган ход и шушкање. Није било сумње, професорка је ослушкивала.

— Видиш! проговори професор и поново онај тихани осмех осветли његово сићушно лице. — Никад, никад не узимај жену у првом одушевљењу и због очију... — затим, после дуже паузе: — ни жену чији је мозак као у птице... ако сам ниси птичијег мозга, ма колико доброте носила у себи. Неће те разумети, а убиће те својом добротом, убиће, не знајући да те убија, уверена да ти чини добро.

Професор зари главу у дланове и за тренутак као да заборави где седи, да Срба очекује наставак, да пред вратима прислушкује његова жена. Срба је једва дисао. Нелагодност, сажаљење, љубав за та два створа (он није знао кога више ВОЛИ, да ли матер због њене простоте и доброте да. ли