Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА · 23

оца, умног, финог, дубоког и крајње нервозног), — све се то мешало са тек виђеним пролетњим јутром, са тек откривеном срећом.

— Јеси ли кадгод мислио о хармонији у животуг — запита одједном професор, не напуштајући свој положај и гледајући још увек у нешто неодређено и недокучиво испред себе.

— Јесам, — одговори полако Срба, који одједном, у једном једином часу, као да сагледа Радмилино лице. — Не, она није лепа, — помисли и чисто му би мило због тога открића. — Није значи због тога.

— Решити то питање, — настави професор,

—_ то је решити питање живота. Хармонијаг Шта је тог Шта је то живот» Чему служи наш пролазак преко земље» Одакле долазимо и зашто... и где идемо Али оно прво: осетити харменију у себи, око себе, у стварима, у бићима, то је као додирнути један непознати свет (да то није оно правог), то је као променити чула... 5

— Јест, јест... — узвикну Срба који се јасно и тачно сети свога јутарњег хода до Саве, — на пример дрво, видиш дрво, знаш да је дрво, а некако ти ново и блиско изгледа то дрво... па онда светлост...

— Теби се то већ догодило» — журно упита професор и подиже свој радознали поглед на сина.

Мало као у неприлици Срба призна:

— Јутрос, ишао сам улицом...

=— Па»

— Нисам осећао да идем, нисам мислио... не, глава ми је радила, и сећам се да сам за тих неколико часова видео у памети више ствари него за месец дана, али све то није имало логике, смисла, а међутим је било... тако, као светлост, као музика, као струјање нечега... једном речју...

— Када је све то престало, ти си стајао на земљи, и ниси знао где си, и све ствари су ти биле као прљавије него обично... ;

___Срба осети страх. Не, — помисли, — он није луд, он је паметнији од свих нас заједно!