Два царства : роман

24 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

— И веруј ми, — настави професор хватајући сина под руку и приљубљујући се уз њега, они којима је дано да се узвисују до тог степена среће (јер ти си био можда први пут, можда једини пут срећан!) греше што траже задовољства и смисао живота у таштим успесима у друштву. Колико међутим има људи који мисле да су осигурали своју срећу положајем у друштву, а који у ствари нису срећни! Јер треба једно ништа, ситница једна, па да изгубе ту срећу направљену од позлате, новца и лажних пријатељстава. Епикур, кога толики људи узимају за синоним лаког живота и чијим се именом означавају најповршнији људи, што је наравно потпуно неправично, вели на једном месту: Ничему не служи да се осигуравамо од људи, ако нам оно што се догађа изнад нас, што постоји под земљом и што је развејано по бесконачној васељени, улива забуну. Требао је да дода још и ово: ако нам и оно што се догађа у нама улива зебњу. — Мало даље вели: Мада. човек може до извесне границе да се стави у сигурност и изван домашаја људи помоћу новца и снаге, ипак постиже много потпунију сигурност ако живи миран и повучен. — Постоје степени савршенства: последњи је бити срећан сам са собом, бити срећан у једној малој сеоској кући, "у ћелији, у потпуној осами, исто тако као и у најсјајнијем друштву. А то је могуће само у случају да човек буде сам себи довољан, да у себи нађе сва богатства, да победи досаду која обузима мале духове када се нађу у самоћи. Ако узмогне да победи досаду значи да је способан и за веће ствари, значи да му ништа на свету неће бити немогуће. Али највећи страх савременог човека је да остане сам са собом. И хоћеш ли да се познаш, да видиш од каквог си теста, јеси ли способан за велике душевне подвиге, а ти се повуци, Исус је дао пример, у апсолутну самоћу (пустиња је само симбол самоће, и то самоће, потпуне самоће, оне без природе, најпотпуније). Ето, у томе је смисао...