Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 29

шеног али ужурбаног живота који се осећао свуда и коме је скоро сметао шум елисе, коме је сметао чамац између дрвећа, натоварен свежим лисником, на коме шкрипе велика и тешка весла. Шта је давало свом том пејсажу, равном међутим, свуда истом, ту жестоку и живу лепотуг Је ли то било пролеће и нов лист, још не увек потпуно развијен и лепљивг Или је узбуђивала идеја необичности, та катастрофа у природи, та земља створена за сочне пашњаке, прекривена сада водом по којој плови лађа» На предњем делу крова неко је извијао на хармоници „Мирјано, русе косе дај да ти замрсим“... и мелодија је клизила, проста као дечије слике, наивна и тужна, тако тужна.

— Зашто наш народ одмах пада у меланхолију чим је срећан, или ужива у нечему» — упита наједном Радмила.

Срба за тренутак не умеде да одговори на то питање, али је врло добро осећао да већ неколико тренутака нешто болно и слатко стеже његово срце.

— Ја бих волео да сам сада Ноје, и да ово није мала излетничка лађа, већ Ковчег Завета, проговори он најзад. — Замислите, имати све животиње овога света и бити уз то са... — он се задржа.

— Каква чудна идеја! — узвикну Радмила весело. — Зар вама и такве идеје долазе понеки пут на паметг

— Долазе. А што се тиче меланхолије... ја вам ту ништа не бих умео објаснити. Ја сам запамтио свога ујака Спасоја, материног брата, који није умео да ужива на други начин него са свирком и у сузама. М ја сам понеки пут осетим тако потребу, када сам и сувише срећан, за неком тужбалицом, за неком песмом која би ми говорила о пролазности, о недозвољеном, о неверном... да онда, осетивши тугу, што грчевитије уживам у тој срећи, у расположењу, у свирци... као очајник. Не умем да објасним, то је тако једна врста по-