Два царства : роман

30 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

требе. Био сам у иностранству, у Француској и Швајцарској. Ето, тамо се свет радује, иде суботом и недељом у поље, али, Боже мој, сав тај њихов смех, -шапца-лапца, грамофон, све је то тако паметно... и тужно. Ни једне чаше не разбију... ни један уздах не пусте, као да је живот партија пикника. Не, никад не бих волео да тамо горе живим ... стално.

— Јел те, — прекиде Радмила ову ненадну исповест, — зашто сте ошамарили оног малог Марјановића 2

Срба не нађе да је то питање мало необично. Он слеже раменима.

— Тако. Можда би било више реда у односима, када би људи чешће прибегавали томе средству.

— И вас, сада, није... онако, понеки пут, страх 2

— Чега

— Па његов отац...

— Бах! Отац! Ја не зависим од њега.

= Али у ствари, тај разлог био је ништаван, да би ви због њега отишли толико далеко.

Њихови се погледи поново сретоше. Срба први окрете поглед на шуму испод чијег се грања лађица провлачила. Као у Холандији, — помисли, — вода зелена, дрвеће у зеленилу, и горе зелено небо прошарано белим облацима.

=— Ви се не љутите што вас о томе питам>

— Не. Чудим се само зашто вас све то занима. И онда, откуд знате све те појединости 2

— Дознала сам их. Него то је свеједно. Највише ме занима зашто сте му прво добацили да би боље било да чува своје волове. Какве воловег Ви сте имали израније са њим какву свађуг

— Та не! — насмеја се најзад Срба забављен Радмилиним упорством. Онда, пошто мало промисли: — Можда имате право. Не свађу, са њим

нисам имао никаквих веза, али једну врсту зле воље... јест, зле воље имао сам према њему. Да