Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 57

зле особине, које сада беху узеле облик огромних сенки, бачених на његову личност (тако да се испод њих једва назирало штогод од бившег Карамарковића) беху пре него што оде у рат, само једна драж више код младог и лепог човека, духовитог и душевног. То мало настраности тада беше само оно потребно сликарско црно што је још јаче истицало светле партије његове личности. Он проживе. доба студија као што то приличи 60гатом и слободном младићу, што ће рећи обично и скоро банално. Једва ако би човек у то доба његовог живота могао подвући извесну претераност у мишљењима и сувише страсно примање свега онога што се звало „култура и цивилизација“. Он беше врло млад, и та претераност имаде огромног утицаја на његов живот, када се после седам година врати у своју стару средину и њене навике и обичаје. То се испољи у рату: он га прође морално непотресен; гледао је око себе са неком мирном радошћу на све покоре, као да је хтео рећи: „ја сам знао да је то тако“. Али та његова мирноћа (која није ипак искључивала сажаљење) у једном осредњем телу, са ликом господски белим, учини да га се његови пријатељи и његови војници почеше прибојавати. Уједно поче кружити легенда о једном сатански храбром и до камена неосетљивом Карамарковићу. У колико је у овом последњем закључку било истине» Ја мислим да се свет, што се тиче неосетљивости, варао: њему просто урођене особине дадоше равнотежу духа, а његово „европско ин философско ' образовање потребну мирноћу. Више је него сигурно да га покори не потресоше у толикој мери као остале, не с тога што би он био неки изрод и чудовиште од неосећајности, већ што у својој моралној конструкцији (уз своје скептичко уверење добијено од неких западњачких писаца) носаше у маломе сазнање о злу. Док је код једних, у свој распуштености рата, побеђивао злочинац (јер да има чистих злочиначких природа чак и међу оним људима који у своме животу не за-