Два царства : роман

58 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

клаше ни једно пиле, а који немају ни толику количину човечности да је могу насупротставити оном рђавом у себи, то не треба доказивати; довољна је прилика као што је рат, па да се испољи читава природа, до тог тренутка несвесна сама својих прохтева и склоности), док је код других, природа нежних и анђеоских (које такође постоје чак и међу најпримитивнијим пуком и које само прилике нагоне да врше један посао којег се грозе) превлађивало гнушање и очајање које је ишло до потпуног нервног или моралног растројства да неки подигоше и руку на себе, дотле је код Карамарковића једно допуњавало друго одржавајући на тај начин духовну равнотежу и спокојство.

Али та равнотежа, која од Карамарковића чињаше најидеалнији тип ратника би наједном поремећена. И то за увек. Једнога дана извукоше га његови војници испод рушевина једног мостобрана, свог згњеченог, без свести. Оно што није могло бити поремећено за две године рата, крви и беспосличења по логорима, би поремећено после неколико минута боравка под земљом и рушевинама; оно што туђи болови не могоше такнути, би до сржи дирнуто сопственом недаћом.

Када Карамарковић изађе из болнице, место у униформи резервног капетана, у своме обичном грађанском оделу, погнут изнад нових штака, вукући по улици своје одузете ноге, његови ратни пријатељи бише непријатно дирнути заједљивим изгледом његовог лица, сада обраслог у малу гргураву браду: осам месеци болнице, једна операција која му је одузимала право на име човека, затим сазнање о тој физичкој пропасти беху изменили из основа његов карактер. Променили... Израз није добар и само за површне посматраче тачан. У ствари, несрећа беше извукла из мрака неке особине, друге потиснула у страну, једном речју покварила равнотежу злог и доброг, светлог и тамног у њему; неке наклоности беху увеличане до неприродног као на пример егоизам, пакост, завист; друге