Два царства : роман

ДВА ЦАРСТВА 59

скоро ишчезоше: пред познаницима се указа нов човек. После таквих удара, који из основа мењају начин живота, неки људи бивају отерани у другу крајност: мистицизам или резигнацију. Код Карамарковића претегну оно пакосно и демонско из његове природе. Он постаде жучљив, мрачан и злобан. Са великом ревношћу гледаше да намучи овог или оног, да га збуни, смете, наведе на неку недостојност, што би му врло често полазило за руком и тада би падао у прави наступ раздраганости и задовољства. Није било ретко да, у тим часовима личне победе, учини какво добро дело, какав поклон, какву позајмицу какву збиља велику услугу.

Али та промена која се изврши на Карамарковићу (промена на првом месту физичка па онда душевна) најтеже паде његовој жени. Он се беше оженио између два рата, Балканског и Светског, у једном од оних кратких затишја у којима се, после одрицања, живот учини тако леп. Оженио се заносно, одвевши из родитељске куће, без одобрења, девојку опијену срећом, животом, његовом речитошћу. Када би приморан да је остави, после три пали четири месеца, они обоје бејаху још увек у сну. Он је остави, у рукама рођака, скоро онесвеслу од плача и пренеражења, а он сам измучи коња вратоломним трком, док не стиже на своје место опредељења. Њој беше тада само деветнаест година; и једва да излажаше из шипаричке мршавОСТИ. За време Карамарковићевог одсуства, Радмидоби сина. Са мужем се виде само једном, када он дође са оближњих положаја, гарав, зарастао у браду, каљав, миришући на горену сламу, да их види на пролазу за једно место у унутрашњости, где Радмила бежаше са својом мајком. Састанак би кратак, без много милоште, под праскавом светлошћу карбитских лампи, у хуци и ларми прокислих избеглица, згужваних између својих спасених ствари и разбацаних по голом и подводном пољу иза станице. Карамарковић једва да пољуби своју