Два царства : роман

60 БРАНИСЛАВ ЋОСИЋ

малу жену, толико беше заузет сином. Ипак Радмили би то вече пуно среће. Стиснута уз Карамарковића, осећајући његово мужанство под крутим и од кише тешким шињелом, она беше горда. Тај ратник, тако озбиљан и пун снаге, био је њен муж, отац тог малог ружичастог лишца у белим пеленама. М што је више гледала, очигледност је била потпунија:

— Ах, Мишо, па он личи сасвим на тебе!

Како је тај узвик био наиван и сладак! И они се блажени наднесоше над то мало тело, осмехнути, срећни, под ниским и магловитим небом, осветљени јарко пламеном једне ватре, око које се грејаху избеглице. Цела та слика била је праћена потмулом и удаљеном канонадом...

Касније ништа. Једва неколико карата, у току дуге и бесконачне окупације, стиже Радмили преко Женеве и Црвеног Крста. Она се врати у Београд. Малишан јој се побољевао. Она се сва сави над њим и својим сновима, који су је мучили тим више, што је стварност била грубља. Пред њом рођаци почеше избегавати да говоре о Карамарковићу уверени да је мртав. Тајом, читаху извештаје који објављиваху нестале, ишчезле, погинуле... |

=

Тога дана, Радмила сеђаше крај прозора у скромној црној хаљини, са рукама на крилу, не радећи ништа. Живост улице којом је пролазио свет, окићен заставицама и цвећем, сунце које је падало на још влажну јесењу природу (кућа беше преко пута Малог Калимегдана, те се видео један део полусрушених градских зидина и мало парченце Дунава) војна музика која се чула из даљине, сав тај разуздани и срећни неред ослобођене земље, остављао ју је укоченом и хладном. Прве недеље радости прођоше крај ње појачавајући само још више њену тугу и њену неизвесност. Међутим, поред свих трагичних догађаја који прохујаше, њена мла-