Дела Војислава Илића. [Књ.] 1

уводно место ону лепу, топлу, па ипак програматичну песму, која почиње стиховима:

„Преко плоча и гробова људи,

Тавна прошлост што их травом скрива,

Млади путник са трепетом блуди

И будућност у заносу снива,“

Тај млади путник који иде преко гробља, та сањалица о далекој, тамној прошлости и срећнијој будућности, то је дваестогодишњи песник, који је већ осетио меланхолију пролазности живота, колебљивост наших снова о срећи, елегичар који ће се из својих контемплација тргнути само онда, када та прошлост у сећању и фантазији добије изузетну јасност и лепоту. У једној песми из истога времена, 1883, он изрично говори о тој вредности коју за њега има прошлост:

„Само кад прошлост пробудн се древна, И старе среће загреје ми жар,

Очајне сузе помуте ми поглед,

У души сине заборављен чар.

Ја љубим онда, ја верујем онда...“

Пречишћена меланхолија поезије Војислава Илића, која је готово увек и искључиво била инспирисана прошлошћу и пролазношћу свију ствари видно се разликовала од холеричне и сангвиничне поезије ргнијих романтичара; и не само према њој, већ и према целој српској поезији деветнаестог века, лирика Војислава Илића значила је један преокрет како у садржајном тако и у формалном погледу. Никад пре тога у српској поезији није опевање прошлости за-

1Х