Дела Војислава Илића. [Књ.] 1, стр. 250

Символе истике вечне. Кб' заштитници Рима, Векове трајаху они и ми се клањамо њима.

Док сулуд у њима види камене идоле само, Мудрошту муж украшен божанство налази тамо Које га истина води. И шта је истина сјајна,

Но тежња к доброти ићи, та вечна, небесна тајна 2 Ради истине ове поштеди олтаре свете,

И одби од храма овог крваве и дивље чете.

Не учи војинство своје да вечне богове руши.

јер тако саблазан ниче у њиној суровој души, Саблазан, где пуста маса добива навику холу,

„Да бога измишља себи по своме произволу,

А маса болник је вечни. Њу питај од чега пати, Ал сама себе да лечи, то несмеш никада дати,

Јер мудрост богови шљау на своје избране главе, Да воде народе собом и име њихово славе.

И ти, човече срећни, што своје победе бројиш, Зар незнаш на чијем прагу кб сенка немоћна стојишг Праг је векова ово. Са њега Сатурно греде,

И своју сопствену децу у глади вечитој једе.

(Он чељустима грозним прождире народе редом,

И нема божанства другог над главом његовом седом, Осем истине једне, која се у њему скрива.

Над гробом таштине људске божанска воља је жива“.

Тако заврши авгур. Аларик удари хата, Јаросно обори копље и јурну на главна врата, Где стража храмовна стоји. И копље заблиста саде, И седи, огромни авгур на степенице паде И метеж крви поче. Са буктињама сјајним

246