Дела Војислава Илића. [Књ.] 1, стр. 262

И забаци русе косе, И удари у гитару:

Склопи очи, злато моје, ФОдмори се, слатко лане, Ја ћу стражар да ти будем, Док румена зора сване“.

Тако пева младо момче У љубавном своме жару, Ал и она сад се диже, „И удари у гитару:

„У Севиљи цвета ружа, Удовица дона Клара, Ах ту ружу не познаје Дон Нунец од Алкантара.

Он је слушб о лепоти, Ал јој није видб лица: О, хидалго, о хидалго, Ја сам њена собарина.“

Засмеја се несташница, Насмеја се и он благо, И прошапта љубећи је: „Па најпосле, што му драго.“