Дела Војислава Илића. [Књ.] 1

И мој уздах усколеба древне горе и долине,

И потмуло проломи се и одјекну у долине —

И Чачак се силно стресе, као врази да га муче,

И његова света црква по средини с треском пуче,“

6.

Тако сврши Рудник причу и уздахну с горких зала, А дубока, вечна поноћ над њиме је царевала, (Он зарони горду главу у огромне своје руке, И ја одох, да не гледам оне боле, оне муке, А по мрачном, тешком путу истом нога да ми крочи, Јекну јека... и преда мном засијаше страшне очи.

у

х-

О авети, гадна тицо, ја познајем очи твоје !

Ал ти нећеш устрашити узбуђено срце моје: Једног дана ја ћу звати из окола и даљине

Сва стрељачка наша друштва и њихове подружине, И на тебе, гадна тицо, о измете вечног мрака, . Загрмеће страховито сложна ватра из пушака.

ОПРОШТАЈНИЦА

Још једна звезда с неба нам оде,

Још један светли утрну зрак,

Још један жених златне слободе

У вечни оде, у гробни мрак! 272