Дела Војислава Илића. [Књ.] 1

274

СТЕВАН ВЛ. КАЋАНСКИ (СА СЛИКОМ)

Кад се сунце за гором угаси, Кад утрне и последњи зрак,

И звук звона вечерње огласи,

И над земљом зацари се мрак Мисб моја у вечности блуди

Над гробницом живота и људи.

Шта је вечно 2 је ли жеља ташта, Самољубље што је извор њен 2 Та, ако је живот пуста машта, Наша жеља то је празна сен. Сен, која се са животом скрива, Над гробницом где живот почива.

Ах ко борбу за слободу бије, Он за вечни жртвује се над; Томе живот ништавило није, Његов светли не пропада рад Јер народи и племена живе

И делима великим се диве.

Кад од тебе већ не буде јава,

О узоре, који крепиш нас !

Ни кипарис, ни зелена трава

Неће силни угушити глас —

Глас што грмну од Балканских гора, До палата царског Петрибора.