Дела Војислава Илића. [Књ.] 1

Тек би једном могла сачувати главу, Док не стигне когод, да му помоћ да, —

— Брате — рече други — на огњишту моме Многа нејач чека хранитеља свог... „Онда ја ћу доле; Бог нека те чува! И, сети се кадгод и другара твог...

Рече — и у часу поскочио доле,

А гранитска стена прими крвав труп; Како се је звао2 Не умем вам касти: Ах је био веран и племенит друг!

КРАЈ МРТВЕ МАЈКЕ!

ХЕБЕЛ

У сандуку лежи мати, Лежи, да се не пробуди. Крај сандука синчић стоји, Дисати се чисто боји, Милу мајку да не буди.

ено тихо, бледо чело, ИМ свилене њене власи Миришљаво пвеће краси —

1у Под именом Деше штампана у Зимзелену 10 фебруара 1893, стр. 49. 286