Дела Војислава Илића. [Књ.] 1

|- Пи др “НЕ ви БАРАЊА Ја а РИБА ПАН и ју “ а а, |. Исе -3и ;4 Рем = , џ | | [

Х

ПОЕЗИЈА ВОЈИСЛАВА ИЛИЋА.

Деветнаести век дао је српској књижевности три знаменита лирска песника, који су нашу поезију подигли близу високог нивоа европске књижевности, и који су, истовремено, били од пресуднога утицаја на развијање генерација које су дошле после њих. То су Бранко Радичевић, Ђура Јакшић и Војислав Илић. Стварно њихова појава значи три крупна датума у историји наше литературе. У времену примитивног и неуког псевдокласицизма наше поезије, у доба студене, кабинетске, такозване , објективне “ Харике, када су српски песници, по речима једнога историчара књижевности „свечано и укрућено“ певали, појава Бранка Радичевића доиста Хичи на долазак пролећа у једну књижевност, а његове песме у сивој и досадној поезији тога времена потсећају на кратак, али сјајан ватромет лиризма. Затим, и слично томе, када је око половине прошлог века српска лирика спала на дилетантизам школованих људи, али слабих или никаквих талената, поезија Ђуре Јакшића представља ерупцију осећања једног елементарног и снажног талента, и ти стихови, ма да фор-