Дела Војислава Илића. [Књ.] 1
Преузимање:
Приказ у BnLViewer-у
Под нама лисје шуштало је жуто, Крај мене, душо, стајала си ти; Мирна си била, — ах, и ја сам ћуто, Обојим нама тужни беху сни.
Тавно бледило по чеоцу твоме, Ко признак смрти, ширило се свуд, Валови туге у тренутку томе Бурно су моју таласали груд.
То беше предзнак, да ће скоро доћи Растанка нашег нежељени час, Ко дим, ко магла да ће радост проћи, И небо да ће раставити нас...
Удар судбине обишб ме није, Из гроба заман дозивљем те ја; Јесењи ветар у лице ме бије, Природа ћути око мене сва —
Ћути, и живот гони својим редом, Не види тугу, не разуме јад, Ни вреле сузе по лицу ми бледом, Ни смрћу твојом оборен ми над,
1 Тијани, жени својој, кћери песника Ђуре Јакшића,
85
МР и Дио и!
4
==
о ТО
и и А кс 557