Дела Војислава Илића. [Књ.] 1

езији истичу, или додирују, ту артистичку страну његове природе и његових песама. Др. Љубомир Недић, резимирајући своје утиске и своја запажања, каже у уводу своје студије о Војиславу: „Он је од свију њих највише уметникпесник, уметник у правом и најлепшем значењу овог лепог имена. Тиме, уметношћу својом, он стоји усамљен међу песницима нашим. У томе му је снага, а у томе му је, у исто време, и слабост његова.“1!) Не одбапујући мишљење да је та уметничка, артистичка црта врло видна у меланхоличној, отменој погзији Војислава Илића, Др. Јован Скерлић указује на велики број политичких, патриотских и пригодних песама Војислављевих, чији број достиже ваљда половину укупнога броја његових песама, по чему је очивидно да овај песник изузетних, рафинираних осећања и симпатије за егзотичне стране удаљених крајева и прошлих времена није био увек равнодушан према своме времену и његовим идеалима и страстима; да је Војислав исто тако, и чешће но што би на први поглед изгледало, улазио у политичке струје свога доба, водио страначке и личне борбе, „остајући тако у једној од главних и најстаријих традиција наше поезије“, као што каже Скерлић.)

7) Др. Љубомир Недић: Иг Новије Српске Лирмке, Београд, 1893. стр. 200,

#) Др. Јован Скерлић: Војислав Ј. Илић, С. К. Заоруга, 1907. књ, 108. стр. 33.

У