Дело

8 Д Е Л 0‘ катом, са каноником, са старим властелиноМ' и са многим другима. Особито му мило беше друштво једнога старог имућног обућара, (којп се једини сећаше капетана као дечка), а још милије његова сина Џива, свршеиог гимназиста. Џиво, стасист, леп н пнтом младић, беше пун нежности према ветерану. Он и ја, читасмо капетану новине и по штогод из дубровачке литературе, — о којој је капетан имао појма само по чувењу. С ОФицирима се није радо дружио. Кад би неки млађи наишао пред кафану, те би му се приказао, или кад би се он морао прнказати старијем по чнну, онога би тренутка нашао изговора, да се удаљи. Не беше му мило да га ко цита за његову болест, али у такој прнлнцн увек је тврдио да иде на боље. Једнога празника, Васо позва Џива и мене на ручак. Капетан је седео у прочељу. Домаћин и оба његова момка понашаху се према њему као према милом, одавно ишчекиваном госту, који је најпосле дошао и први пут седи за њиховом софром, и ако са њима бејаше свакога дана. — Та једимо, пијмо, веселимо се, триста му јада, та несмо за вазда, говораше Васо. Ја сам могао приметити, да је та претерана пажња малко и досадна каиетану, коме би се, на силне понуде и запиткивања, хоће ли ово, хоће ли оно, обрве набрале, али не до краја, јер таман да се саставе, а оно се захори његово звонко ха-ха, ха. Најзад рече: — Ма богаре ти, (да речем и ја по дубровачку) зар сам ја каква размажена агосподичпа”, те ме толико мазите ? Је ли тако млада господо ? Зар сте заборавнли да сам се ја отхранио проФунтом, да сам по некад и њега желео, да сам једном

— и онда поче да ниже пнз усиомопа из гарнизонског и ратничког живота, које је Васо са истом иажњом слушао као и први пут. Пошто момци отидоше, ми, као договорно, почесмо обилатије пити. Јако а нитко, конавоско црно вино брзо учпни своје, — учини да букне сенгименталност, која вечито тиња у сваком српском срцу, и једва чека прилику да се појави. Џиво ирви даде маха препуности свога срца н извезе здравицу капетану,