Дело

16 Д Е Л 0 — Капетан!.... зар он.... мили капетане!... драги посподине' — заграјасмо прво ја и Џиво, па и остали наши суграђани. Капетан одмахну руком, као знак, да није време сентименталности, поздрави по војничку, и рече малоруским језиком, (који прилично говораше, и који беше научио у Галицији.): —• Пенсионовани капетан Г. Желим вам бити друг, ако ме хоћете? Руси, пријатно изненађени, редом се руковаше с њим, и одмах се весело упутисмо. Један од наших грађана, Влахо дрдрводељо, запева својим лепим тенорским гласом «Радо иде Србин ...” а и ми му се придружпсмо. Руси запеваше: «По чуствам братија ми с тобоју”, — песму ^декабриста”... Докле смо ишли колским путем, капетан је ходио једнаким кораком међу првима, разговарајући се понајвише са једним руским оФициром, снажним човеком у најбољим годинама, који је нарочито иступио из војске, да дође у херцеговачки устанак. Од осталих седам његових земљака, двојица бејаху ђаци, тројица мањи племићн, један машиниста, а један, чини ми се, трговачки путник, свп из јужне Русије. Да вам узгред прикажем и нас остале: сем Џива, мене и дрводеље, бејаху ту још: К. доста имућан властелин дубровачки, без одређена занимања, па онда један католички богослов, (којега слабо познавасмо и који се ненадно придружи) један опанчар, један каФански момак и једаи мрнар. Кад зађосмо пречицом, страшним, управ непроходним путањама кршне Херцеговине, куда је и Конављанину бнло тешко ступати, капетан поче изостајати и спотицати се. «Еј, еј, рећиће он као у шали, пре тридесет и неколнко година скакао сам ја овуда као коза, а сад!.... Ко би икад рекао, најпосле, да ћу ја већ видети ове стране.... Ха, — ха, и ха, ха, баш видети! Баш их лепо видети!” И он седе на камеи на брзо обриса дланом сузе, које роњаху испод наочара. Због њега морадосмо се тако често заустављати, н ако се он томе противио. Ја и Џиво ночесмо слутити, у какој ћемо неприлици бивати због канетана. Око два сата после подне, бејасмо на номол манастира, одакле се Конављанин врати.