Дело

Д Е Л 0 20 све®, па онда додаде гласом, коме нема поговора : — Одмах, с ових истих стопа, хајдемо натраг! Без збогом остај, нас деветорица, вођени једпим младићем Херцеговцем, пођосмо истим путем, којим и јуче Пошто се одмакосмо, навалимо на капетана, да му рану ирегледамо. Не беше опасно ; зрпо му је пробило лист, али, по свима знацима, не оштетило жила. Зависмо му убрусима рану, како смо умели, на онда с доста муке, стигосмо у прво село преко границе, где се пред грмом подуже одморисмо. Херцеговац отиде да најми једнога коња. Канетан седе мало пода.ве под једно дрво. Ми остали почесмо претресати догађај, у коме смо учесници били, и који нам више изгледаше као иривиђења, него као истина. Сви, сем богослова, говорасмо у један мах, истичући сваки свој стратегијски таленат и планове за будућност. Тврдо смо уверени били, да ће до неколико дана Србија и Црна Гора ударити иа Турску, и тако ће то питање бити ре_ шено пре Божића. Богослов нас је немарно слушао, па кад дође на њега ред, изненади иас он својим мпслима. — Каква Србија, каква Црна Гора! Боље је да овако пролази. Прије ће се наканити царска војска да заузме Босну и Херцеговину. На те речи капетан живо диже главу. — Каква царска војска ? — рече Џиво, забезекнут. — Па војска нашега цара, да чија ? Да није то у изгледу, зар би Фратри око Неретве и у Попову Пољу бунили народ ! ? Та ја знам, да се око Габеле народ купи под аустријском заставом. Па зар би и царски оФицири смели се мешати да није тако.... — Уф ! викну од једном капетан, хватајући се за главу, па се диже и лагано приђе ка богослову, те га запита, (опазисмо, да му нагло беше промукао глас) : — Збиља ви тако мислите? — 0, боже мој, како да не ! рече простодушно богослов. У томе, Херцеговац доведе коња, на којега посадисмо каиетана. Кад се мрак ухвати, капетанова огромна силуета изгледаше Фантастичво према обзорју. Растркани, погружени и ћут.ке ишли смо за њим.