Дело

д х д о

21 Тегпко ми је било помпшл>ајући, како ћемо згодан предмег бити злурадом пецкању, ми, који пођосмо, да се боримо за српску мисао, који издржасмо читаву половину дана! Још ми теже беше помишљајући, каква кидања мора трпети јуначко и осегњиво срце капетаново ; иа онда и оно његово ^заплеват” као и израз лица његова. . . ТТТто се гушћи мрак хватао, то је капетан на коњу све већи изгледао, докле, најпосле, та слика не доби такве сразмере, да изгледаше нешто надприродно. И од једном мени се учини, да то на коњу не беше живи створ, да не беше она снага без очију једнога човека, него да беше један символ, да, према мрачном обзорју, лебђаше: снага срискога народа, снага без очију. Сутрадан око поноћи, у једној соби оФицирског одељења дубровачке воЈне болнице, један пуцањ разбуди болничаре и реднога лекара. Лзуди дотрчаше и констатоваше, да је ненсионирани капетан Г., који је тога дана примљен био на лечење, умро од <с-воје руке. С. Матавуљ.