Дело

ИЗ КАПЛАРСКИХ ПРИЧА XVII. Светп Арханђел Михапло Билн смо у резерви. Борба још не беше отпочела ; шћућорили се иза једног узвишења, не познајемо ни где смо, ие знамо нп куда ћемо. Забрањено нам да говоримо па или се очима питамо или тихо шапћемо. А свн једно псто питамо : где је непријатељ, с које ће нас стране напасти ? Час по час збирају се командирп и нешто шапћу мећ собом н показују руком овамо или онамо. По пеки од оФицира успење се на брдо и разгледа нешто, па онда слазп и дуго обавештава и показује прстом по длану, шири и скупља руке, и објашњава положај данашње борбе. А леп зимски дан. Сунце расуло хладне зраке преко беле зпмске коре; тамо и амо прелива се кроз снег дуга; зрак се ломн у сићушна снежна огледалца и боји се час зелено, час плаво, час златно. Небо прозрачно. Кроз зрак пролети н весело ■зацвркуће по која птица преварена да је то пролећпи дан. У дањини диже се маглица, а где се отопило, овамо и опамо, пожутела и угашена травица п пољскп цвет као да се отима да дигне главу ; земља се пушп и, ослобођепа покрова, тражи ваздуха и дише. Кроз те процеие, видиш, промиче поточпћ који се нод кором топи, а суха, ниска сламчица, која је нод косом заостала на лпвади, сише воду. Нешто свсже, нешто свечано, нешто иразнпчки у прпродн —• као да је овај дап наменпла покоју.