Дело

24 Д Е Л 0 У даљини кроз чист и светао ваздух брда се јасно цртају, пољане покривене малим слојем магле што се дигао над загрејаним снегом, а из те магле, хеј тамо докле једва око допире, уздиже се једна мала звонара. Село је под маглом, а сељани се извесно иселили, јер ће преко њихових кровова заиграти кроз који час смртоносно коло неколиких хиљада што су покрили брда и шанчеве. Гледам непрестано у ону звонару, која ми изгледа да се све впше ближи мени, и светао дан постаде ми светлији, свечанпји ; а зрак ми сунчев топлије заигра пред очима и ваздух, неки пролећњи лаки ваздух опколи ме, у том ваздуху замириса ми босиљак и тамјан, и ја га почех снажно и лако да дишем

учини мп се да на звонари удараху тихо звона и оглашаваху службу божију. Осетих неку лакоћу у души, и ноге лакше, и пушка и ранац и све на мени лакше, и поглед ми одморан а више снаге у мени, и ја бесвесно скидох капу и погледах весело око себе а све око мене беше ведро. Нисам ни запазио иушке већ само весела усхпћена и побожна лица у мојих другова, а небо благо и милостиво. Први пут ми је изгледало као да сам се мало час умио и очешљао, и сви моји другови изгледаху као да су се тек умили и очешљали, и чисто ми дође да приђем командпру и да га пољубим у руку. До меие Петар Томић, окренух се да га весело ословим, али, видим, и он скиде капу и крсти се. Ја га погледах, а он се као мало застиде, па вели и ако га не питам: — Гледам, гледам већ поодавно у ону звонару, тамо доле У селу па ми се у један ма учини као да зазвони службу, а данас је Св. Арханђел Михаило, па се, знаш, прекрстих. — Св. Арханђел Михаило?! — те замолих Петра да ми придржи пушку да се и ја прекрстим, али у том часу зачу се команда, мирна и студена: — Мирно, у Фронт! А за тим дође напред и за брдом чусмо тешку рику плотуна и тоиова

XVIII. К о ј е т о ? Прекинула се паљба, непријатељ се повукао, а скоро ће већ н вече, О, кад ли ће већ вече за којим толико чезну сви,