Дело

-6 3, Е Л О Изађоше четир поднаредника. Он се окрете првом, опом! са десног крила којн у једно засгупа и четног паредника. — Поднаредниче, колико је јутрос људи било?— Сто шесет и четирн, господин поручик! — Е где јо један сад? — Један је погинуо, господин гшручик — писну један глас из задње врсте. — Погпнуо ? ко је то ? Сви ћуте, нико не одговара. Команднрово стрпљење дође до краја. — Водппци, одвојте водове и пребројте свакп свој вод. — Одвојпше се водови и отпоче опет : Први, други, трећи

Приђе иоднаредник другог вода: — Господин норучнк, у моме воду нема једног. — Ко је то? Поднаредник ћути. Командир натуче мало јаче капу на чело и подиже десном руком браду до уста па поче да је гриска. Мора да је био као ватра љут. Не рече ггоднареднику ништа, алп га тако љутито одмери од главе до пете, да поднареднику задрхта горња усна. Командир приђе сам другом воду. — Војници, ко је тај што је погинуо нз вашег вода? Војници се згледаше; мере један другог; питају се очима, па почеше и гласно да се питају: Ко је то ? Знали су добро да је једак погинуо, али се нико није могао да сетн, ко то беше. Командир љутито ободе коња па пође напред н довикну за леђима чети (,Вољним кораком, напред!” а поднареднике и не погледа нити им рече да оду на своја места. Они отрчаше на своја места, чета се крену у переду и сад се просу општи шапаг, пропитивање, жагор, свађа. а кроз све то чујеш само овамо н онамо питање: Ама, ко је то ? Водник другог вода покуњен, зна шта га чека, па све њ да се сад сети, кога му од људи нема. Он је дабоме сву кривицу просуо на капларе, каплари на редове и тако, иде се понајлак са свађом, са лармом, са препирком, али се нико не може да сети, ко беше то што је погпнуо. Делу ноћ није водппк просиавао, био је као убпвен.