Дело

45 Д Е Л 0 — Пази ! говорила је Дурђилки, само помислн да изиђеш... Наћи ћу те па ћу те задавити рукама !... — Даћу ја теби! зачу се војннк. Пробај само ! — 11 удавићу је! А шта ти? Ваљада је твоје псето ? — Ннје моје, алн не дам !... Власт је за то да бије псе — а не ти. Не дам!... Узећу је себи ! — Оеби ?... Е да је нозлатиш, па неће к теби. — Еј будало матора !... Дам јој комад на одмах дође мени !... душе, красно жнви она код тебе!... Пс, пс !... Овамо, рђо ! — Де — де ! вели Настасија, гледајући Дурђилку. — Нди, иди, пробај ! — Ком хер, овамо ! На говеђине ! — Идп Дурћилка, узми од господчића говеђнне, која му је још од Француза остала у зубима! — Бабо-о, не лармај ! доста строго опомиње војник. — Зовни де пса!... Та зови !... шта чекаш ? — Стара баба! презриво завршује војник, јер се Дурђилка никако није подавала искушењу. — Је л' узела? задовољно довикује Настасија суседу... Тако. тако Дурђилка ! На корицу, моја лаковерна слуго ! — Настасија који пут у разговору није унотребљавала баш оне речи које треба: то је с тога што је она у свом жнвфту слушала мало речи а сада, у слободи, примала је сваку реч без пробира. Лаковерна Дурђилка, како рече Настасија, било Је у ствари верно псето н то не за то, што јој је Настасија много чинила него збогједнакога положаја. П она је била „госнодскои нсето, без кочнне, без гослодара. 1Бен ка]>актер био је врло мрачан, равнодушан па и неповерљив. „На ти кост!“ рекао би је који добар становник угла. Дурђилка мрко погледа на њ п не прилази. „На лудо!“ Она само мало мрдне репомпа пн с места. Мораш бацпти коску и отићи : п тада, очекнувши н уверпвшн се да јс кост слободна и да је нико не чува, она јрј нолако нрнђе, полако је узме н нолако је однесе у такав буџак, где је не можеш наћи. > животу Дурђилкином било је разних случајева нразних кувара. Једном се навикне да слободно улазп у кујну п пзвесно рачуна на коску; другом, улазећи весело расиоложена, добије изненада иуну варјачу вреле воде на леђа. Кад су је тукли, нпјс цичала ни урликала: навикла се Настаспју знала је и била је убеђена, да, ако Настасија има ма шта за јело, да ће п она, Дурђилка. добити. За то јој је н била верна : ссм тога она је осећала да је њено време ирошло, да она није газдннско псето и да на улнцн нема посла : иогледа само н пде у буџак на лежање. > целој кући, у целом дворишту ннједан пас нијејој симнатпсао. Ако бн јој који нут прнтрчао какав џентлпмен, Дурђилка се мнрно одвоји од њега, снустивпш главу, уираво стидећи се место џентлмена, што ннје наншао на кога треба. Ј1 џентлмен заиста ногледа мало за н»ом па оде. Настаспјп се свндело то туђење Дурђилкино од пасјега