Дело

54 д е л о се, опет са своје стране, из узајамнога утицања и борбе између човека и спољне природе у којој се он креће и развија у даном времену. Али исто тако свака установа и сваки закон не постају од једном. Они се поступно н ионајлак развијају из ранијих одношаја друштвених, и собом бележе све те пост}’пности у развитку самих реалних друштвених: односа тако, да су они — установе и закони — управо само исписани израз тих стварних односа, којн опет са своје стране утиче такође на даљп развој тих реалних друштвеннх снага, што их он собом изражава. Најпре се јавља у самом друштву, у постојећем норетку, нова реална клица за преображај у извесном иравцу. Она расте и развија се док не ојача у толикој мери да се јави у уму и свестн једнога дела друштва, који је онда прихвата као њен израз и свој задатак. Он јој сад свесно шири круг и крчн пут борбом са старим иоретком до момента кад јој осигурава прву победу. Пут је тај дуг и мучан, јер се нова идеја развија само у оно.ј мери у ко.јој и њена реална друштвена основа, аутом развоју она мора једнако да издржава ударце и борбу са старим поретком ко.ји она има да замени. Кад је нова клица у утроби старога друштва већ толико порасла и ојачала да је опну, у којој је била, прекинула и у облику новога закона се јавила, она још није стала са свим чврсто на своје ноге: она још није обухватила све друштво. Старе установе и стари ред ствари још живе, и то дуго живе, ослабљене и у задњи ред постављене,. али ипак живе. У Француској и данас има принчева и гроФова, а у Енглеској се и данас виде многн остаци средњевековнога живота и установа. Ее тог4 башК 1е \41!

Од тога момента, од момента задобијене прве победе идеје, изражене у новоме закону, настаје пуна. ирава, истинска вредност оне латинске изреке, коју као мото исписасмо на челу овога чланка Нуна вредност новога закона настуииће тек онда, кад се сталним, продуженим радом у истом иравцу, сад већ олакшаним, легализовањем нове идејс и новога реда ствари, нова идеја