Дело

Бецка ономиње спахију, да је његова љубав њој све благо овога света и вели му, да она нити ће га пустити од себе нити ће му цовратити тражена пнсма. Пред гаквим говором первознога Томиљнна оставља свест, он се подаје звери која се у њему пробудила н у том јаком заносу гушн рукама веселу лепотицу Ирину Бецку, па је и нехотице удавн. Тек тада Томиљин долази к себп и вндп да је упропастио своју породицу и уНесрећио своју жену. На онога Нилова, вереннка епахијине сестре, пада сумња да је убпо Бецку, те га затворпше. Алп се невинп младић ослободи затвора, јер Томиљин признаде свој злочин. * * * У овој драми ми налазимо јаку породичну трагедију. Томиљин хоће да исправи своју велику погрешку, хоће да снасе своју породицу, коју би једна реч његове љубавнице могла упропастити Он је као поштен човек морао то урадити, јер је његово понашање према БецкоЈ' дало иовода његовој честитој жени да се брнне н да га чудновато погледа. Хотећи по што но то ослободити се владавине једне жене, чији је милосник постао, гоњен тренутном еимпатијом —он залаже евусвојујаку вољу да то нзведе потиуно, да буде миран он и његови. Али се његова намера сукобљава са љубавним осећајима спахинице Бецке, која је на сва питања његова имала само један одговор — ја те љубим. Овде је јак судар : дужност пошгена човека, мужа, оца и брата сударила се са љубављу занесене љубавпице. Протнвници су силни те је и судар страшан. Бецка нити хоће нити може да се уклони, а го ннкако не сме учинити ни Томиљин. У том страховитом тренутку Томиљин и да није нервозан морао би напасти Бецку и силом је нагнатн да му иоврати писмоа кад је Томиљин и иначе човек слабих жнваца. то је врло разумљиво што је у заносу смрвио немилосрдну љубавницу, која га је душевно толико измучила. Томиљпн је извршио злочин, који се може објаснити и правдатп, алн који повлачи казну. И он се заиста сам предаје истражном судији. Такав трагичан савршетак одговара часности главне личности, али се у њему огледа страховит нризор — пропаст једне срећне породицс. Писац је на то и ншао : он је хтео као оно Толстој у Ани Карењини пзнети, да је сва срећа човекова у тихом породнчном животу, који ра* Зоравају страсти и таштине. II та је слика нисцу испала заруком особито добро ; с тужним срцем мисли гледалац на жалосну будућност тс разорене нородице, чија јс ирошлост била тако лепа. УУ овој драмн има једна ствар, која код нас бунн неке, којн хоћс Да се покажу као особити познаваоцн драматске поезије. То је што нисаи нснрестано иетиче како спахија Томиљин пати од нервнога наиада па у гаквом заносу и извршује злочин. Нама сс чини, да јс овакав ностунак нншчев врло оправдан, јср да писац ннје наглашакао гу слабост