Дело

ПОСЛЕД&И ВИТЕЗ (читалац вал>а да најпре прочита 21 бро.1 „Реда“ и у њему подлистак р потписом др. Љ. Педит.а) I. Иешто што С>н се могло назвати и уводом. ,,.Та по мислим пиеати предговора". ,1]). . />. Нс\1пИ. „Ја но мислимписати увода“ (па инак пишом као што јс и г. НодцК иредговор нисао). .Трјон иа ..гомилеи. У оно време калуђер бсше глава: витез бешс рука. Први је свсту очн отварао: други је ]>асполагао енергнчним мерама и чинио да ее клетве, које је онај на залутале овце бацао, још на овом свету стску на грешннм проклетницима. У тој заједници беше сила оба савезничка знамења: клетве н тонуза. То би за дуго, али нс за увек. Нпклнф, Хус, Лутер освајају право слободн савести; бу]»жоазија и швајцарскп нланинци (данас би се хтсло ре1,н: гејацн) својим збивеннм и срођеннм масама (тј.: 'као ,,гомила‘*) сурвавају с непобеднс висине срсдовечну витешку силу; талијанскл и цео јевронскн ренесанс уносн ослобођену истину и нриродност у ленм свст књигс и уметности. II настају чудновати нризори: напс су заштитници дотлс анатемисанога Јелннства: велнкаши држе нод својо окриље јеретика Лугсрл: крал.евима нс седи уз колено само господичић „нлавс крвни нсго н синовп нредставнпка тсзгс и мотнкс. II зацарнше се „последња времена“. II пгга јс нрпроднпје но да се у том „последњсм времсну“ јави п детић саломл>енога влаетеоства као „иоеледњн вигез“ — Бајар, 1о сћеуа1 јог $ппз репг р1 запз ггргосћо (витез бсз страха н без замерко)! Ну Абјатеграсо виде смрт 11оследњ<ч’а Бајара; и витештво оста, само да сс <> њему сања! Сањало се у X\ I па се сања п у XIX веку.