Дело

ћ'6 С Л Е Д Њ И ВИТЕЗ

6Ш > Човечанство зри, народп долазе до свести о себи. а приче еу им старс само лепо штиво којнма они сад негуЈу машгу свога подмлатка: иа н народи сами у часовима одморка и доколнце окрену сво1е маштање на ону сграну, где су некада у давна времена билн приковаии ногледп и пажња њихних предака. А далеко тамо, у она давна времена, кад је човечанство у детињству своме стало мислити о бићу појава, који су га изнаоколо пепуњавали дивљењем н страхом, — свему је и свачему био извор у какога божанства. После су дошли полубогови, ероји божанскога норекла, који сс иосле смрти међу боговс успињу. За тим јо настала даља деградациЈа ероја: ностали су само људи, али особити, силовнти људп. Краљсвпћ Марко може да говори: „Давор’, Шаро, давор’ добро моје! Ево има гто II шесет љега, . Како сам се с тобом састануо.“ Он н не умире, не умиро нп Фридрих Барбароса. Рпмским царсвима нриређује се иосле смртп аногеоса којом пх п народ и држава уб]>аја у богове. Хрншћански владаоцп нису могли ноетајати боговима. али сс могаху поиети у свеце. ДоцннЈе су ероји још мањи. Белнкн су само, кад су упоређенн с осталим људима. Један од њих разгони читаве војскс, ствара културнс прспорођаје, оснива државе, спасава народ. Други савлађује друштвсно п државно расуло јсднпм мигом, срећном каком иде јом : његовим узроком место бесноретка зацарио се рсд: место бсспослнчењарад; на њсгову реч днже сс трговина, цвета пндустрнја, напрсдујс ])ага]>ство, све ослобођено од затуцанс м]>ачностн еељачкс гомиле, која .је сад натерана да слуша и ради, не свој всћ туђ, посао. Разумни људп у те бајке данас више не всруЈу. Онн мисле и бројсвима доказују да је један од најсиромашнијнх на]>ода у Јеврони, овај у кра.вевинп Србији, богагији и од једног свстског богаташа, н од једног васе.вснског силника. Који то срсћиик може сваке годпне, пошто се о себи побрине, одвајати оних (>0.000.000, које сриски иарод рсдовнодаје но државном буџету, псувпшс ону другу суму, нс мању, коју пстн иарод дајс округу, срсзу, општинн, црквн, школи, књнзп, уметиостн, снротпњн н другима? Данас је у нрах развптлана заблуда којаје некада умовс морпла. П. Где чпталац внди о ко.че је реч. Апиа ујпишцњ сапо. ЦрЈнн.тје, Свп псшанн не пду јсднпм ходом, ииги св . људи сгижу подједнако. Всћина жнвп животом садашњости; избрани сс нророцн бацају у незнани будућностп: а ионски снорн п недосгижни члан друштва заостаје те сс задржава још у нрошлостп. Алп ова се око њих изгу-